Od onog tužnog dana, svaki dan su se naši pogledi susretali. Bili su tihi i nježni, poput majčinog dodira i poljupca u kasne sate, i ispitivački, poput zaljubljenog srca koje ne prašta ni   pogled voljenog besciljno upućen nekamo. Ali, oni si bili i kratki. Bojali smo se dugih pogleda. Bojali smo se da to nećemo moći izdržati. Nekako smo željeli poštedjeti jedno drugo. A znali smo da svako nosi svoju bol. Ona je pojedinačna, a nekako opet, zajednička. Znali smo, i da će doći dan kada više nećemo moći ćutati. Kada ćemo jedno drugom otvoriti srca i zajecati. U neku ruku, bježali smo od tog susreta, ali kao da smo mu se i radovali. I taj dan je došao.

-Danas, molim te, ostani malo duže. Ne žuri, nakon što u ovoj mojoj bolnoj tišini molitvu obaviš.

Potvrdno sam klimnuo glavom, i  s olakšanjem i zebnjom istovremeno, primio taj zov.

-Znaš, ovo je moj stoti ezan, moj stoti jecaj, moj stoti tužni poziv, na koji odgovora nema. Priznajem, hvala Bogu, nisam potpuno sama, dašak života mi se svaki dan  udahne, ali tek  toliko da moja duša potpuno ne svehne. Od onog dana ja više ne znam za radost, ne znam za  osmijeh, samo je tuga moj dom.  Ja sam otvorila sve svoje kapije. Nagizdala se i namirisala. Čekam svoje voljene. A njih niotkud.

Davno je minulo stoljeće, od kada  plemenita ruka jednog dobrog roba Bož'jeg zasija moje sjeme na ovoj ljupkoj zaravni. U ovom bujnom zelenilu. Od tada do danas, pohodile su me mnoge zle sudbine. Munje i vjetrovi, kuge i ratovi, bezdušni rušitelji i zli gospodari. Ali poslije svake muke je dolazila last. Poslije svake nevolje, olakšanje. Tako je bilo i poslije mog posljednjeg ubijanja. Ubile su me ruke besčasnika, i iščupale iz mog višestoljetnog gnijezda. A onda su, plemenite ruke ovih Bož'jih robova,  podno pogleda mog vitkog minareta, ponovo mi vratile život. I sada sam gizdavija i ljepša  no ikad. Sada sam prostranija i mirisnija nego što sam ikad bila. I taman kad su došli ti sretni dani, kada smo se svaki dan u zikru i ašku grlili, ja opustjeh. Ja ostah sama. Ustvari, ja i ti ostasmo sami. Do kada više ovako? Ne mogu više ovako! Gospodaru neba i zemlje, svemira vličanstvenog, rastereti moja prsa, odagnaj ovu nevolju našu.

Slušao sam njezine jecaje i istovremeno zajedno s njom brisao suzne oči. Nije trebalo ništa da kažem; ponekad ćutnja više govori od bilo koliko riječi. Sudbine su nam iste, i boli i nadanja. I dove i želje su nam iste. I vapaji, kojih je samo Jedan dostojan.

(Bijeloj džamiji u Brčkom i svim našim džamijama)       

Mustafa-ef. Gobeljić, (8.4.2020.)